Lako je uništiti svet. Mnogo lakše nego što izgleda. Bilo da je prirodna katastrofa, poplava, globalno zagrevanje, smrzavanje, izumiranje biljaka, bilo da je invazija zombija, rat, ljudska destrukcija, pobuna mašina ili jednostavno bolest, rezultat je apokaliptičan sa tragičnim ishodom. Ono što nije lako je biti svež Bog u novonastalom svetu….bar što se književnog dela tiče. Potrebno je na zgarištu stare napraviti novu, funkcionalnu civilizaciju od onoga što je ostalo. Obzirom na to da sam imao prilike da uporedim popriličan broj “ponovnih začetaka sveta” i post-apokaliptičnih rađanja, izuzetno mi je zanimljivo da vidim kako se pisci nose sa svojim idejama ponovnog početka. “Polaris” je upravo to. Umotan u ukrasni papir utopijskog društva, krije distopiju koja je nažalost jedino što je ljudskom rodu preostalo. Iako je ovaj vid tema obrađivan bezbroj puta, Snežana je uspela da mu da svoj lični pećat originalnosti.
Snežana Kanački, rođena je 1987. godine u Beogradu. Imala je sreću da svira gitaru u pank bendovima, obogaljenim lošim pevačima, kao i da objavi svoj prvenac za izdavačku kuću “Nova poetika”. Nije imala sreću sa iskustvom u rijaliti programima, šundom i kičem, što je značajno uticalo na prodaju i reklamu njenog prvenca, a kao neko ko pokušava da se ozbiljno bavi pisanjem u Srbiji, takvi propusti sa njene strane su nedopustivi. Ostaje samo da se nadamo da će se dozvati pameti i krenuti sistemom veliki brat za brata, drug zadruga.
Hajd’mo sad malo ozbiljnosti za promenu, pa da prodremo u unutrašnjost zidova koji okružuju “Polaris”. Sama radnja knjige smeštena je u 28-mi vek. Voda je progutala sve, a Noje je ovaj put sa šlaufom i mišićima otplovio u daljinu vičući “Svako za sebe!” Svet koji sada postoji, jedino je sigurno mesto na planeti i nalazi se na toplom Antarktiku, a grad “Polaris” je centar svega. Snežana se jako dobro snalazi u toj ideji “poslednjeg utočišta” i upravo ovde dolazimo do moje gore pomenute tirade o novom početku. Ono što mi se dopalo kao ideja je što Polaris nije samo bunker u koji se ljudski rod šćućurio, već je spomenik nekom svetu koji više ne postoji, a ujedno i riznica novog znanja, što znači da nije sve izgubljeno, već je ljudski rod nastavio dalje. Ne radi se samo o pukom preživljavanju. Trudiću se da ne spojlujem ništa, ali moram da spomenem par detalja. Polaris sam nazvao spomenikom zbog toga što se sastoji od sedam trgova koji simbolizuju sedam potopljenih kontinenata sa svim svojim znamenitostima. Ovde bi takođe bio dobar deo da naglasim istorijske činjenice koje potkrepljuju priču oko nestanka i nastanka, a ima ih taman toliko da ne udave. Sama turneja kroz grad je odlično osmišljena, a deluje kao da uvek ima još stotinu stvari da se doda. Obzirom na to da je Snežana studirala biomedicinsko inženjerstvo, iskoristila je priliku da se poigra i sa terminologijom stvari koje nas tek čekaju za koju godinu ili stotinjak. Volim kada neko uloži trud da objasni kako nešto radi i zašto je nešto tako kako jeste. Recimo proces određivanja posla kojim će se ljudi baviti.
Ideja određivanja posla nije originalna, da se razumemo (Futurama, Gataka….), ali je dobro ukomponovana, a to je ono što ovu knjigu čini dobrom. Kompozicija i način kako je ispričana.
Što se samog žanra tiče, celokupna priča je zamišljena kao futuristički SF, ali nije klasični. Lično, čitajući knjigu, imao sam utisak da me priča vodi od ozbiljne naučne fantastike, samo da bi se brzinom svetlosti pretvorila u LOTR-nalik avanturu sa epskim momentima. Pogotovo me je taj osećaj držao u momentima kada Leo i Viktor krenu u “quest” spašavanja ili priprema odbrane grada od Varguna. Opet, to svakako nije loša stvar.
Iako u knjizi ima dosta likova, njeni glavni protagonisti su četverac mladića i devojaka od kojih svako ima svoju ličnost. Leo, koji se divi legendama o starom svetu, ali mu nije jasno šta se sa njim dešava od kada počinje da dobija “napade”. Viktor, njegov najbolji prijatelj, naizgled opušten, sa jednom ličnom tajnom i za kraj bliznakinje Mirela i Anhela koje vezuje ljubav prema dvojici različitih momaka, a opet neraskidiva sestrinska veza. Na kraju krajeva ipak su naši junaci samo tinejdžeri i to se mora uzeti u obzir. Rade glupe stvari koje rade glupi tinejdžeri, ali u svemu tome ne mogu jedni bez drugih. Ljubav je ipak ono što ljude tera napred i da čine nezamislive stvari.
Ovde dolazim do prvog od moja dva problema sa ovom knjigom, da ne bude kako samo sipam hvalospeve. Prvi problem koji mi je “zapao za oko” je usko povezan sa drugim, a to je neiskorišćen potencijal da se od likova i naizgled sporednih dešavanja napravi čitava saga. Iako na kraju knjige piše “kraj prvog dela” (mali spojl), mislim da je moglo mnogo više da se izmrcvari od samih likova. Zatim da se produbi priča sa tajnim “kultom” u mirnom gradiću gde je tajna da “eto….ponekad neko nestane”. Kult momenat, koji je totalno Lavkraftovsko obožavanje haosa (u malčice manjoj meri), brzo pada u senku drugih dešavanja. Bilo bi lepo čuti nešto više o tome, što bi produžilo još više celu misteriju sa Viktorom. Zatim “kraljica”……ko je, šta je, zašto je, kada je……mnogo pitanja. Drugi problem je sam završetak priče. Dolazeći do kraja knjige imao sam utisak da će sve stati na pola i da će sve ostati nerazrešeno do daljeg. Kulminacija je eksplodirala u zadnjim stranicama poput vulkana i sve se nekako prebrzo odigralo. Ali……uvek imamo ono magično ali. Knjiga je nastajala jedanaest godina i samim tim kako je Snežana sazrevala, tako je sazrevalo i njeno pisanje.
Ja na ovom blogu pre svega podržavam ideju, pa onda tek kako je ta ideja sprovedena u delo. Možda je i pogrešno, ali ideja je koren svakog proizvoda. Ova priča vrvi od ideja. Počevši od samog grada, preko svih futurističkih stvari sa kojima se susrećemo. Likova…..profesor Martin (genije i buntovnik), Virlab (simpatični virtuelni bibliotekar, koga ne mogu da zamislim drugačije osim sa uštogljenim jakim britanskim akcentom), sama kreacija Varguna i njihovog posebnog sveta među ljudima. A šta je, dovraga, Vargun? Pa….Vargun je biće koje se nalazi duboko među stranicama ove knjige i čeka da bude otkriveno od vaše strane. Ionako sam previše rekao.
Rekao sam previše, a opet ništa. Poslednji grad je priča koja teče. Nema komplikacija u pisanju, misterija, nerazrešivih zagonetki i razvlačenja oko nepotrebnih stvari. Poslednji grad je pre svega jedna avantura koja koristi ljubav kao pogon da spasi ljudski rod od nadolazeće propasti. Priča o izdaji, strahu, ultimativnoj žrtvi, životu i smrti. Momku koji nosi gen odabranog i lovcima sa planine. Devojci koja je zaljubljena i narodu koji želi da veruje.
Možda ovo nije prvenac ravan Tolkinu, ali je svakako prvenac vredan hvale i knjiga iza koje treba stati svom snagom. Ostanite tu jer je…….
Kraj prvog dela.
Preuzeto sa sajta: http://vaultofchaos.blogspot.com/
0 Komentara