#12 Pitanja za… Rea Sartori

RS: 1. Sve je počelo kao čitalačka strast. Imala sam osećaj da dok čitam živim paralelni život; doživljavam i spoznajem sve ono što u stvarnom životu nisam mogla. U nekom trenutku me je hemijska olovka pozvala sama. Privela me je praznoj svesci. Iz mene je krenuo da se piše svet nastao nakon svih onih svetova (knjiga) pre njega. Poezija je bila prva. Poezija govori sve a ne otkriva ništa. Tako mi se tad činilo. Još sam se plašila pisanja.

RS: 2. Poslednje što sam objavila je roman “Keruša”. Sve moje knjige su do sad bile objavljivane na platformama za selfpublishing. Pokazalo se da je lako objaviti a teško prodati ili doći do čitaoca. Postoji jedna bitna prepreka u takvoj vrsti objavljivanja- jezik. Sve što je na engleskom jeziku ili bar nekom od zastupljenijih svetskih jezika, naći će svoju publiku. Ostalo je osudjeno na tavorenje, a od nedavno su srpskom jeziku mnoge od tih platformi potpuno zatvorile vrata.

RS: 3.  Elektronska izdanja su već duže vreme prilično tražena u svetu čitaoca i njihovih čitača. Medjutim i tu ima problema za one koji nisu vični adekvatnom marketingu, što uglavno jeste slučaj s nama piscima. Jesam za to ali sam mišljenja da knjigu u rukama ništa ne može da zameni. Knjiga u rukama se i čita i voli, elektronska knjiga se samo čita.

RS: 4. Ne nosim se nikako jer kritika više i ne postoji. Nema ni dobre ni loše. Nažalost. Postoje nekakvi komentari kojima ne pridajem naročiti značaj i smatram da ne mogu pružiti realnu književnu ocenu. Žao mi je što više nema ozbiljnih zaljubljenika u književnost i književnu kritiku. Ono malo ljudi koji se time bave iz ljubavi postali su nevidljivi i nemaju gde da se oglase čak i kad bi hteli. Teška vremena za kulturu, al nikad i nisu bila naročito sjajna.

RS: 5. Meni se čini da nam je samo internet preostao. Drugi mediji, poput štampe i televizije, oteti su od onih ljudi koji imaju novaca da to plate, na ovaj ili onaj način. Književnost ne donosi novac. Zna se šta ga donosi u ovo doba izvitoperenih vrednosti.

RS: 6. E, to je ono pitanje na koje bi dobar književni kritičar imao odgovor. Ja ga nemam. Da ste me pitali koji su mi pisci bili dragi dok sam u sebe upijala književnost, onda bih mogla da pomenem neke. Miler. Remark. Sestre Bronte. Tolstoj. Bukovski. Šolohov. Haksli. Hese. Nabokov. Kafka. Crnjanski… Ako krenem i pesnike da nabrajam, potrajaće. Zapravo, svi su oni vremenom postali deo mene.

RS: 7. Trudim se da ne očekujem ništa. Ipak, duboko u sebi žudim da neko negde uzme moju knjigu u ruke- da je čita, drhti, smeje se, plače i voli je. Nije važno ko. Nije važno gde i kad. Samo nek bude tako.

RS: 8. To je “problem” s umetnicima. Oni o takvim stvarima nikad ne misle. Jednostavno rade i stvaraju ono što osećaju da moraju, da je jače od njih, da kulja napolje i samo traži da izadje van duše. Umetnost nije u vlasti umetnika. Ona je ta koja je vladarica.

RS: 9. Žena. Ljubav. Zanos. Razočarenja. Spoticanja. Borba. Realnost. Pa, opet: žena, ljubav, zanos….

RS: 10. Ako potreba za pisanjem nije vaša nasušna potreba, ako to nije nešto bez čega ne možete da živite, odustanite na vreme. Ali ako jeste, zagrizite ta slova sa žarom, sa ludom strašću i još ludjom hrabrošću!

RS: 11. Ako postoji neko mesto gde se okupljaju zanesenjaci, oni koji vole pisanu reč i doživljavaju je kao molitvu, kao put ka blaženstvu, onda bih tamo.

RS: 12. Biće, nadam se, uskoro. To dosta zavisi od okolnosti. Trenutno smo svi primorani da se suzdržimo. Beograd, svakako. Tu živim i radim. Tu se sve dešava, pa i ja. U planu mi je da sledeću godinu okitim svojim knjigama, konačno objavljenim u Srbiji. Mislim da sam na dobrom putu da tako i bude. A to onda znači i nezaobilaznu avanturu promovisanja.