1. Konkurs Kosmonaut – (1) dr Marjan Urekar – Kosmosov orah

4 min


Priča 1
Priča 1

„Još čaja, gospodine Šmit?“

Medvedić Mekanić je upitno stajao ispred mene, držeći mali tufnasti čajnik.

„Svakako, kamilica i menta su savršen spoj, baš mi prija!“

„Baš mi je drago, svi naši gosti ga vole.“

Sedeo sam za malim stolom na još manjoj stolici. Glava me je bolela, zujalo mi je ušima, ali toplina minijaturne peći od livenog gvožđa je utešno grejala. Meda Bucko se gegao noseći tepsiju sa šest rumenih medenjaka koje je upravo izvukao iz peći.

„Pravi pravcati, sa domaćim buterom!“, reče ushićeno.

Možda bi nekog progonila misao zašto pije čaj sa četiri mala plišana medvedića, ali mene je trenutno samo morilo pitanje ko će pojesti onaj medenjak viška. Taj omamljujući miris je nadvladao glavobolju, kao da danima nisam jeo.

Najmanji od medvedića, Krofnica, donela je iskrzano karirano ćebe.

„Evo zagrnite se, gospodine Šmit, delujete da vam je hladno. Ćebe je staro, ali je jako toplo i mekano.“

„Kao naš Mekanić“, dobaci Bucko i svi se zakikotaše.

„Dišeš li još, Šmite?“, upita ženski glas negde iznad moje glave.

„Osećam se odlično, Kal.“

„Nećeš još dugo, dragi. Imaš još trideset minuta vazduha u toj patetičnoj ljusci.“

„Grešiš, Kali, skinuo sam skafander. Sedim u Lunarnom Modulu i baš mi je super.“

„Šmite, sediš u metalnoj konzervi i umireš. Bolje dođi kod nas, ne muči se više.“

„Kali, ne seri. Ovde sam na čajanci sa mojim dragim prijateljima. Lepo nam je.“

„Čajanka? Ali tvoji prijatelji su mrtvi. Evans je izgoreo u orbiti u Komandno-servisnom Modulu Amerika. Sernan leži na površini Anule pored tvog Čelendžera, nije stigao da uđe unutra.“

Zabrinuti meca Šećerko me upita:

„Da li to pričate sa vašom prijateljicom? Baš sam se zabrinuo zbog toga što govori. Znate, ja uvek jako brinem…“

Glupa Kal, samo je uplašila moje male prijatelje. Prokleta geološka iskopavanja. Sernan me je požurivao da krenemo, ali ja sam morao samo još jednom da zabodem lopatu u prašinu Meseca. Znao sam da nešto ne valja kada sam iz plitke rupe izvukao sedmostranu kocku od otopljenog metala i stakla. Podigao sam Haseblad da je uslikam, okrenuo glavu ka Judžinu koji je nervozno stojao kod ulaza, jer je kao komandir misije trebao poslednji da napusti površinu. Hteo sam da mu doviknem da pogleda šta sam našao, ali sam prvo pritisnuo okidač aparata. I onda se to desilo. Klik, i našli smo se okruženi haosom raskomadanih bića i delova letelica. Sa horizonta su se ka nama spuštale neoštre utvare. Klik, opet smo bili na pustom Mesecu. Tada se od nekud, po prvi put, oglasila Kali.

„Momci, baš ste zeznuli stvar, a mogli ste da odete kući kao pobednici.“

Utrčao sam u Modul derući se u komunikator. Spetljao sam se uvlačeći se unutra, baš kao što je Kurt, čija sam zamena bio, rekao da će se desiti. Judžin, kao heroj koji je uvek bio, ugurao me je unutra, doviknuo „IDI!“ i zalupio vrata. Ali bilo je prekasno.

„Zdravo, Šmite. Ja sam KaliGeniA, vaš novi brodski kompjuter.“

Počeo sam sa procedurom za poletanje, ali kučka je samo nastavila ravnim tonom.

„Ne trudi se, Šmite. Uradili smo inverziju, sada nemate kud, vaša tehnologija ne funkcioniše ovde. Ni kompjuteri, ni odela. Niste smeli ono da vidite. Morali smo da pošaljemo nazad duplikate vas i vaših konzervi. Napravili ste nam dosta posla, ali sada smo sigurni da se niko nikada više neće vraćati ovamo. Izađi napolje i sve će se brzo rešiti.“

„Crkni, nikuda ja ne idem.“

„Dobro, čekamo da potrošiš kiseonik. Poslali smo komad kamena umesto onoga što si našao. I tvoj klon će napraviti najbolju fotografiju planete Zemlje pri povratku. Zar to nije ironično?“

Naš stari navigacioni AGC je bio bolji. Sa njim smo komunicirali preko Diskija, tasteri i ekran, bez tog odvratnog glasa. Zatvorio sam oči da se saberem, kao što su me učili u Hjustonu. Ne sećam se kada je i kako počela čajanka, ali sada sam tu.

Šećerko me je pitao da li sam dobro. Mekanić mi je dosipao još čaja i krišom dodao kašičicu meda. Bucko mi je dao preostali medenjak. Krofnica je pružila čipkanu salvetu preko stola. Žvakao sam onaj medenjak, a svetlo oko mene je nestajalo. Sada su svi medvedići bili zabrinuti. Pokušao sam da odagnam maglu iz glave i neizvesnost iz njihovih malih srca.

„Ne sećam se kada mi je bilo ovako… Lepo. Baš, lepo. Društvo… A šta vi radite ovde?“

„Mi smo uvek ovde. Pravimo kolače, pijemo čaj i dočekujemo goste. Ali…“

Medvedići se pogledaše, nesigurno, dok su im male šape trljale njuškice.

„Naša draga Srećica se još nije vratila, nema je već tri dana, zabrinuti smo. Otišla je jako daleko po sveži čaj, ona je najhrabrija. Nismo navikli da nas ne bude svih petoro zajedno. Lepo je imati gosta, ali još lepše je kada smo svi tu.“

„Ne boj te se… Vratiće se ona… Sve će biti… Izvinite, malo mi se vrti… Nije mi…“

Glava mi je pala na sto, a brižni medvedi su me okružili, ne znajući kako da mi pomognu. Svetlo se gasilo. Vazduh je postao kao šmirgla. Samo malo da odmorim. San će mi pomoći.

Kal me razbudi veselim glasom:

„Zbogom, Šmite. Vreme ti je isteklo. Ako ne izađeš, izvući ćemo napolje tebe i štagod da imaš tamo unutra.“

„Ne diraj… Moje drugare…“

Krofnica se prikrala, popela se na moje koleno, isteglila koliko može i stavila šapicu na moje rame:

„Zagrljaj da bude bolje?“

Znoj mi je curio niz lice, gledao sam iskosa malu šapu. Bila je povređena, ali ipak je i dalje stajala tu, da mi pomogne.

„Šta se desilo?“, pitam.

„Ja sam mala i nespretna, stalno padam. Juče sam se saplela na stolicu. Malo me boli.“

Klik u mojoj glavi. Sada je dosta.

„Sredićemo to, bićeš dobro.“

Ustao sam i dohvatio komplet prve pomoći sa police iznad signalne table. Dok sam zavijao čupavu šapicu, mala plišana lica su bila puna dobrodušne zahvalnosti. Obukao sam skafander.

Kal je nešto vrištala, ali nisam obraćao pažnju. Nije znala da su u svaki Modul ugradili eksplozivno punjenje, ako se desi bezizlazni scenario Apola 13. Samo nek dođu.

„Društvo, idemo napolje da nađemo Srećicu!“

 


Podelite sa prijateljima!

War

0 Komentara

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Komentari

komentari

Powered by Facebook Comments

Translate »