Sranje! Ovo govno na leđima mi se pokvarilo i po senzoru vidim da mi je ostalo još pola sata života. Uz to, oluja me je ponela daleko od kampa i zatrpala me do pojasa. Ne mogu da dođem do radio kampa. Kako god pogledam, gotov sam.
Ceo život sam se spremao za svoj trenutak slave i koju cenu ću platiti? Tu da će moje telo ostati poluzakopano na ovoj planeti i, uz malo sreće, da će moje ostatke pronaći spasilačka ekspedicija i dostojno sahraniti. Porodica će me ispratiti kako dolikuje i sve vesti će pisati o mojoj časnoj smrti ne znajući detalje iz mog života?
Kada se samo setim da sam bio onaj sitni neprimetni dečak u odeljenju. Niko nije hteo da se druži samnom, jedino za mene nije bilo mesta u timu kada smo igrali fudbal na fizičkom. Svima sam služio kao predmet za sprdnju i za nipodaštavanje. Uvek je postojalo nepisano pravilo da u svakom odeljenju postoji učenik kome bi odeljenski nasilnici na čelo stavili metu i on bi bio šikaniran i maltretiran tokom celog školovanja. To je sve zato što sam poticao iz siromašne porodice i što sam bio povučenije prirode. Nastavnike je naravno bolelo uvo tako da sam bio prepušten sam sebi.
Jedva sam čekao da završim osnovnu školu i da upišem srednju nadajući se da će biti bolje. Prevario sam se. Niko me nije dirao, ali se opet nisam uklapao u njihove norme. Ostalo mi je da se povlačim u svoj svet svemirksih avantura zahvaljujući Asimovu, Klarku, Simaku, Bredberiju i drugim piscima čija dela sam voleo da čitam. Sanjao sam da se vinem u svemir i budem prvi koji je kročio na neku planetu i da tako ljudima koji su govorili da od mene neće biti ništa zapušim usta.
Marljivo sam učio i ulagao u sebe. Zapostavio sam sve prilike da smuvam neku ribu, da se napijem i da steknem nove prijatelje. Sve sam žrtvovao zarad ostvarivanja svog sna verujući da ima vremena i da sam još mlad. Kao i da bih mojim dojučerašnjim „drugovima“ dokazao da sam iznad njih.
Popunio sam formulare i prošao sve neophodne ispite. Uskladio sam svoju fizičku formu i često se gledao u ogledalo. Nisam mogao da verujem da sam ja onaj klinac koga su svi ponižavali i maltretirali.
Tu sam makar upoznao ljude slične sebi. Prvi put sam osetio šta znači drugarstvo. Često smo odlazili na pivo i na bilijar. Nismo mogli puno da ludujemo zbog našeg posla, ali mi je i to značilo da pobegnem iz svoje surove realnosti.
Nisam krio oduševljenje kada sam saznao da sam među odabranima za ovu misiju. Došao je moj trenutak slave. Bar sam se nadao. Ali, kako bi Marfi rekao, ako nešto može da pođe naopako poćiće.
I dok su mi zalihe kiseonika skoro istekle ostaje mi da prihvatim da ću biti prvi koji je osvojio ovu planetu plativši taj uspeh životom. Umesto isticanja zastave i proslave mog dolaska i primanja ordenja moje ime će krasiti najviše strana kod rubrike za čitulje. Može se reći da sam na neki način ostvario svoj san, ali neću biti tu da ubirem plodove svog uspeha.
Ali, kada se osvrnem iza sebe, najviše mi je krivo što nisam zasnovao porodicu. Sve ostalo mogu da prežalim, ali to me boli. Šta je tu je.
0 Komentara